Свети Јоасаф Белогородски
или чудеса при откривању моштију Јоасафа,
епископа Белогородског, 4. септембра 1911, г.
Прича архимандрита Доситеја
ОБРАЋАЊЕ БОГУ
Када сам учио духовну академију у Санкт Петербургу, међу нама ученицима, постојало је као некакво такмичење: ко ће боље и лепше беседити. Добро смо говорили многима који су нас слушали, а и нама самима се допадало, а вере живе је мало ко од нас имао. Сви смо говорили хладно, високим стилом, мада и лепо. Оно што смо учили, много нас је одвраћало од живе вере. (Настава у духовној академији је многе одвраћала од живе вере, зато што је православном учењу била придодата латинска схоластика. Преписана из латинских књига, схоластика је убијала веру код ученика и учитеља: наметано је и сугерисано стицање знања, а не општење са живим Богом). И што је карактеристично, када је предложено да се изабере представник за свечаност приликом откривања моштију светог Јоасафа – сви су одбили: „Зашто да се путује да би се видела маса народа која очекује чуда – и каква чуда уопште и могу бити у наше време?“ Након жребања – одлучено је да ја отпутујем. Отпутовао сам немарно – само да извршим послушање.
Допутовао сам – и прогурао сам се да видим шта то има унутра, чисто да знам шта се дешава. Било је немогуће остати миран после оног што сам видео. Из свих крајева Русије допутовали су болесни, богаљи и унакажени. Колико несреће и бола! Тешко је и погледати! И још – то опште расположење, очекивање нечег чудесног постепено се преносило и на мене, без обзира на моје скептично мишљење и однос према свему овоме. На крају, стигао је и император са својом породицом, и свечаност је почела. Стајао сам на свечаности, сада већ узбуђен дубоко, нисам веровао, а све сам очекивао нешто. Тешко ми је сада да вам представим тај призор, и оно Што се тада видело – хиљаде и хиљаде болесних, искривљених, ђавоиманих, слепих, унакажених и богаља – лежали су, стајали, са обе стране пута, по коме је требало да пронесу светитеља, његове мошти.
Моју нарочиту пажњује привукао један искривљени и савијени: било је тешко и погледати на њега без језе и згражавања: сви делови тела су му били састављени, срасли – као клупко меса и костију на земљи. Чекао сам – шта тај човек може добити? Може ли му се икако и чиме помоћи? И ево, изнели су ћивот са моштима светитеља Јоасафа – тако нешто никада нисам видео и тешко да ћу икада више видети – одједном су сви болесници, који су стајали поред пута, бивали исцељени; слепи су прогледали, глуви су чули, неми су почињали да причају, вриште и скачу од радости, богаљима су се исправљали искривљени и болесни удови. Са узбуђењем, страхом и благодарношћу сам гледао на све ово што се дешавало – и нисам испуштао из вида оног искривљеног и савијеног. Када је ћивот са моштима светитеља дошао у правцу њега, он је раширио руке – чуло се страшно крцкање и пуцкетање костију, шкрипање, као да се нешто раздвајало и ломило унутар њега, и он је почео уз напор да се исправља – и устао је на ноге. Како ме је то узбудило! Дотрчао сам до њега са сузама, онда сам ухватио неког новинара за руку, почео да му све ово причам, молио да ово напише и објави… У Петроград сам се вратио као други човек – верујући.
Преузето са сајта Светосавље